Napuštam blog SOF

Dragi čitaoci,

Bilo mi je zadovoljstvo da pišem, delim sa vama ideje, razmišljanja i kritike. Zbog prenatrpanog rasporeda nisam u mogućnosti da se posvetim pisanju na ovom blogu. Ipak, mislim da sam dovoljno napisao o svojim stavovima i razmišljanjima vezano za stanje visokog obrazovanja u Srbiji i dalji tok reformi.

Od sada me možete čitati na Club von Neumann gde ću se posvetiti temama iz moje akademske sfere.

Sve najbolje!

Odmor

Dragi čitaoci,

Naredna tri meseca neću redovno pisati za blog SOF-a. Počinje ispitni rok a nakon toga dolazi dug letnji raspust i još duža zaslužena pauza! Od septembra opet radimo punom parom.

Imamo dosta planova za budućnost i o svemu ćete biti blagovremeno obavešteni.

Srdačan pozdra i puno sreće sa ispitima.

Znanje jeste roba

Naleteo sam na jedan filmić na youtube-u. Osnovna poruka filma je: "Znanje nije roba nego javno dobro, i kao takvo treba biti dostupno svima pod jednakim uslovima."

Već sam pisao o tom da znanje (ma kako ga definisali) mora biti roba i ne može biti javno dobro. Prvo, zato što je oskudno i postoji rivalitet između potrošača/konzumenata znanja. Troškovi pružanja visokog obrazovanja dodatnom studentu daleko su od nule - što je još jedan element definicije koji bi zahtevalo javno dobro. Drugo, obrazovanje je isključivo dobro. Kada se jedan student upiše drugi se nije upisao, ograničava se broj bodova na prijemnom ispitu koji je potreban da bi se upisao fakultet. Dobro koje ima karakteristike rivaliteta (i u proizvodnji i u potrošnji) i koje je isključivo ne može biti javno dobro.

Jedini način da visoko obrazovanje bude javno dobro je da bude dostupno za sve koji završe srednju školu i žele da upišu fakultet. Stim što bi svakome trebalo da bude dostupno da upiše željeni fakultet. Naravno, već sada se vidi da je to apsurdno. To je ne izvodljivo i u najrazvijenijim zemljama jer su resursi sa kojima raspolažu naša društva ograničeni a besplatno obazovanje za sve jedan vid neograničenih želja. Optimizacija je ono sa čime se moramo suočiti u realnom životu.

Čim počinju da se selektuju učenici koji će upisati fakultet javlja se jedan od dva dovoljna uslova da visoko obrazovanje prestane da bude javno dobro.

Kada se finansira nečija školarina onda on dobija pomoć od svih ljudi u zajednici, jer se to finansira iz poreza. Zapravo nečiju imaovinu država otuđuje kroz poreze da bi vršila redistribuciju ka studentu. Ja mislim da to nije fer. Jer za buduće benefite obrazovanja, koje će prevashodno i dominantno ubirati sam student - budući stručnjak, plaćaju svi ostali a ne on. On će zbog svog višeg obrazovanja dobijati veću platu i moguće je proceniti koliko pojedincu donosi svaka dodatna godina studija. A dobitci će biti veći od toga. On bi zapravo i sam mogao da finansira to obrazovanje (naravno uz adekvatne kredite i sisteme finansiranja). Ali ne bi bilo moralnog hazarda. Jer onda svaki student snosi odgovornost za svoje postupke, za trud koji ulaže, za opravdanost investiranja u njegovo obrazovanje. Jer visoko obrazovanje je investicija. Koja će donositi visok prinos. Ako neko mora da ostvari taj dobitak da bi vratio i početnu investiciji i opravdao takvo ulaganje, on je podstaknut da datu priliku ne prokocka, da se odgovorno ponaša prema robi koju plaća. Kada je ručak besplatan svi žderu ko Badža.

Analiza karakteristika znanja kao dobra ne mora imati ideološke stavove. Vi možete biti pravi socijalista i verovati da je pravo svakog pojedinca po rođenju na visoko obrazovanje i da to pravo treba da pokrije država. Meni je tu samo licemerno to što iza takvih ideja stoji i pomalo elitizma, jer se takvo pravo traži za "sve". Ali dobro ne baš za sve jer ipak moraju da postoje neki kriterijumi i standardi. Ipak ne može baš svako da studira. Nema se dovoljno da se finansira da baš svako bude student. Na kraju završimo na tome da društvo finansira i onako najbolje.

Možete verovati da svako ima pravo da upiše fakultet ali da nije pošteno to finansirati iz zajedničkog budžeta. Mnogi se ovome protive jer misle da je surovo.

No šta god mislili od ova dva, visoko obrazovanje ne može biti javno dobro (čak i kada se potpuno finansira iz budžeta). Vi možete dizajnirati budžet tako da upis fakultet bude svima besplatan, ali će pojedinci a i čitava zajednica imati izuzetno visoke oportunitetne troškove. Da bi se finansiralo obazovanje ljudi moraju da se odreknu dela svog dohotka, državni budžet mora izabrati takve projekte umesto drugih. Sva ta odricanja čine obrazovanje robom, jer je biramo umesto neke druge. Bitno je za obe strane da razumeju da moramo biti svesni cene, moramo znati čega sve se odričemo (i slobode privatnog vlasništva i realnih resursa) da bi ipunili takav projekat.

Razumem, naravno, da nemaju svi srednjoškolci istu šansu za ulazak na univerzitet. Ali da bi im se pomoglo treba radititi na tome da svako, ma kakvog imovinskog statusa može da dobije šansu. Ako je društvo odlučilo da pomogne onima koji nisu u stanju da sami finansiraju obrazovanje (čak ni uz kredit i stipendije) postoje mnogo bolji načini da se to učini od davanja ručka besplatno svima. Na primer vaučeri. Ili značajniji krediti. Ili organizovana pomoć lokalnih zajednica. Ili sistem "posao za školarinu".

Outsourcing

Jedan tekst u Politici iznosi rezultate istraživanja kolega sa Ekonomskog fakulteta. Marketing radionica je došla do očekivanih rezultata. Moram priznati da sam jedino iznenađen političkim izborom studenata. Svi ostali rezultati prate prethodna istraživanja.

Český sen (2004)

Mnogi se slažu da je FEST 2005 bio jedan od naboljih u poslednjih desetak godina. Ne zbog posebno dobre organizacije već zbog selekcije filmova koji su prikazani. Pored Brokeback Mountain (ako mene pitate remek delo Anga Lija) i filma Crash, trostrukog dobitnika oskara, jedan film privukao je posebnu pažnju. Český sen je i dalje moj omiljeni dokumentarni film ikada.

Radnja se odigrava u tranzicionoj Češkoj, neposredno pred ulazak u EU. Dvojca diplomaca umetničke akademije (režija), odlučuju da naprave veliki "eksperiment" - reklamiraju nepostojeći hipermarket. Iako sami autori (Vit Klusak i Filip Remunda) ne pretenduju da daju odgovor šta je tačno poruka filma on se svakako može posmatrati kao angažovana kritika tranzicionog, grabežljivog društva. Ispituju se socijološke i kulturološke pojave koje stoje iza novonastalog okruženja i to na prelazu iz društva oskudice u potrošačko društvo. Film na briljantan način ukazuje na anomalije koje se pritom javljaju. Mene je fascinirala sposobnost autora da prepoznaju motive i porive ljudi koji ih teraju na neljudsko ponašanje u novom okruženju.

Neverovatne su i sličnosti između Srbije i Češke. Iako nije ista faza tranzicije u kojoj se Srbija danas nalazi i ona faza u kojoj je Češka bila 2003. godine, neverovatna je sličnost između pojava u društvu koje se beleže u obe zemlje. Pre nekoliko godina, kada je širom Srbije otvore niz velikih tržnih centara, događale su se iste stvari koje su na plastičan način prikazane u filmu a i "proverene" kroz masovni eksperiment - gužve, otimanje za proizvode, pohlepa, redovi, promena životnih navika i sleidba u šoping molove.

Još jedan aspekt filma je veoma bitan. Autori i njihovi saradnici u prevari (marketing agencija) vode nas kroz celokupan proces formiranja brenda (novog tržnog centra koji se baš i zove češki san). Od kreiranja zaštitnog znaka, preko ispitivanja tržišta, pravljenja reklamne kampanje pa sve do šminkanja i oblačenja "menadžera" (koje igraju dvojca autora filma).

Zbog svog specifičnog uvida u "marketing proces" ovaj film bi bez ikakve sumnje mogao da nađe mesto u programu jednog od predmeta koji se bavi tržišnim istraživanjima ili marketingom na Ekonomskom fakultetu. Ovaj film je pravo umetničko delo jer ne daje konačne odgovore, već nudi bogatu sliku utisaka i mrežu šara modernog društva koja nam dozvoljavaju da na različite načine tumačimo i razumemo čoveka, zarobljenog u tranzicionoj džungli. Ovaj film bi zbog toga bio neiscrpan materijal za studente Socijologije, Psihologije pa čak i Filozofije. Naravno, mladi režiseri i autori dokumentarnih filmova mogu pronaći mnogo inspiracije za svoja buduća dela. Na kraju, budući politikolozi (ali i ostali) mogu preispitivati opravdanost finansiranja ovakvih filmova "iz zajedničke kase" (film je finansiralo ministarstvo kulture Češke, zamalo da ministar podnese ostavku).

Moj predlog bi bio da se ovaj film uvrsti kao materijal za odgovarajuće predmete u širokom spektru nauka koje bi u ovom fenomenalnom ostvarenju pronašle rudnik inspiracije.

Český sen ne smete propustiti!

Izboravanje

U prethodnom postu smo videli kako su prošli izbori na Filozofksom fakultetu. Žalosna je činjenica da u Srbiji nije moguće formirati kućni savet bez aminovanja partije a kamoli izabrati Studentski parlament. Javna je tajna da političke partije imaju upliv u izbor studentskih predstavnika i na drugim fakultetima. Na Ekonomskom fakultetu to nisam primetio. Možda je to rezultat moje neobaveštenosti ili je parlament toliko neuticajan da čak ni partije nemaju interes da ga razkomadaju. Svakako sam protiv partijske podele parlamenata, mada nema ništa protiv da neko bude član omladine neke partije i član Studentskog parlamenta - sve dok te dve funkcije ne meša.

Loše je shvaćena bolonja kod nas, to sam već mnogo puta ponovio. Pa je i institucija parlamenta pogrešno uvede, kao zamena za sve ostale vidove studentskog ogranizvovanja. Bespotrebno je glas studenata sveden na glas parlamenta. No, kada je već tako onda je nezavisnost parlamenta od politikih partija ključna. Bitna je još i transparentnost i dostupnost parlamenta širokom krugu studenata (ili kao kanal informacija ili za direktno učešće).

Osvnuo bih se na izbore na EKOF-u. Organizacija "Kalimero", koja je priredila proteste pre dve , tri nedelje, kandidovala se na predstojećim izborima. Baš kao što sam i predvideo. Sada predviđam da će Kalimero odneti tesnu pobedu na sledećim izbori (želim gajbu piva ako se predviđanje ostvari). Iako su oni prvi kritikovali Studentski parlaement da ništa ne radi i da je pun korumpiranih članova studentskih organizacija (formulisao sam ne citiram), sada se kandiduju za taj isti Parlament. Drugo, navodili su da je kasno i nepotrebno gubiti vreme na te procedura, da više ne može da se čeka i da se mora na proteste odmah.

Kandidovanje Kalimera na izborima ne mora nužno biti nelegitimno, ukoliko su spremni da promene način rada u Parlamentu i aktivnije pristupe sprovođenju svojih ideja kroz ovaj novi kanal. Jedna stvar je indikativna, mada ne mora ništa da znači i tu se ograđujem, da se mnoga lica koja se vide na fotografijama protesta, koja stoje iza Kalimera, mogu videti u kancelarijama drugih organizacija na EKOF-u. Za neke osnovano sumnjam da su i članovi istih.

Može da se desi da su oni protesti bili samo uvod za izbore i da je cilj ustvari bio osvajanje vlasti u Studentskom parlamentu. Pošt je to sada samo mogućnost ja ne bih nikoga optuživao. Ali, da li je to bila samo farsa ili stvarno iskreni pokret studenata videćemo kroz par meseci.

Filozofiranje i politika

Jedna vest i jedna malo drugačija vest.

A evo ga jedan film. Prosudite sami. Ako neko ima još materijala molim neka ostavi u komentarima. Ja o ovome neću da sudim mislim da nisam dovoljno informisan.

Evo šta je politika odgovorila.

Nešto drugačiji komentar e-novina.