Naleteo sam na jedan filmić na youtube-u. Osnovna poruka filma je: "Znanje nije roba nego javno dobro, i kao takvo treba biti dostupno svima pod jednakim uslovima."
Već sam pisao o tom da znanje (ma kako ga definisali) mora biti roba i ne može biti javno dobro. Prvo, zato što je oskudno i postoji rivalitet između potrošača/konzumenata znanja. Troškovi pružanja visokog obrazovanja dodatnom studentu daleko su od nule - što je još jedan element definicije koji bi zahtevalo javno dobro. Drugo, obrazovanje je isključivo dobro. Kada se jedan student upiše drugi se nije upisao, ograničava se broj bodova na prijemnom ispitu koji je potreban da bi se upisao fakultet. Dobro koje ima karakteristike rivaliteta (i u proizvodnji i u potrošnji) i koje je isključivo ne može biti javno dobro.
Jedini način da visoko obrazovanje bude javno dobro je da bude dostupno za sve koji završe srednju školu i žele da upišu fakultet. Stim što bi svakome trebalo da bude dostupno da upiše željeni fakultet. Naravno, već sada se vidi da je to apsurdno. To je ne izvodljivo i u najrazvijenijim zemljama jer su resursi sa kojima raspolažu naša društva ograničeni a besplatno obazovanje za sve jedan vid neograničenih želja. Optimizacija je ono sa čime se moramo suočiti u realnom životu.
Čim počinju da se selektuju učenici koji će upisati fakultet javlja se jedan od dva dovoljna uslova da visoko obrazovanje prestane da bude javno dobro.
Kada se finansira nečija školarina onda on dobija pomoć od svih ljudi u zajednici, jer se to finansira iz poreza. Zapravo nečiju imaovinu država otuđuje kroz poreze da bi vršila redistribuciju ka studentu. Ja mislim da to nije fer. Jer za buduće benefite obrazovanja, koje će prevashodno i dominantno ubirati sam student - budući stručnjak, plaćaju svi ostali a ne on. On će zbog svog višeg obrazovanja dobijati veću platu i moguće je proceniti koliko pojedincu donosi svaka dodatna godina studija. A dobitci će biti veći od toga. On bi zapravo i sam mogao da finansira to obrazovanje (naravno uz adekvatne kredite i sisteme finansiranja). Ali ne bi bilo moralnog hazarda. Jer onda svaki student snosi odgovornost za svoje postupke, za trud koji ulaže, za opravdanost investiranja u njegovo obrazovanje. Jer visoko obrazovanje je investicija. Koja će donositi visok prinos. Ako neko mora da ostvari taj dobitak da bi vratio i početnu investiciji i opravdao takvo ulaganje, on je podstaknut da datu priliku ne prokocka, da se odgovorno ponaša prema robi koju plaća. Kada je ručak besplatan svi žderu ko Badža.
Analiza karakteristika znanja kao dobra ne mora imati ideološke stavove. Vi možete biti pravi socijalista i verovati da je pravo svakog pojedinca po rođenju na visoko obrazovanje i da to pravo treba da pokrije država. Meni je tu samo licemerno to što iza takvih ideja stoji i pomalo elitizma, jer se takvo pravo traži za "sve". Ali dobro ne baš za sve jer ipak moraju da postoje neki kriterijumi i standardi. Ipak ne može baš svako da studira. Nema se dovoljno da se finansira da baš svako bude student. Na kraju završimo na tome da društvo finansira i onako najbolje.
Možete verovati da svako ima pravo da upiše fakultet ali da nije pošteno to finansirati iz zajedničkog budžeta. Mnogi se ovome protive jer misle da je surovo.
No šta god mislili od ova dva, visoko obrazovanje ne može biti javno dobro (čak i kada se potpuno finansira iz budžeta). Vi možete dizajnirati budžet tako da upis fakultet bude svima besplatan, ali će pojedinci a i čitava zajednica imati izuzetno visoke oportunitetne troškove. Da bi se finansiralo obazovanje ljudi moraju da se odreknu dela svog dohotka, državni budžet mora izabrati takve projekte umesto drugih. Sva ta odricanja čine obrazovanje robom, jer je biramo umesto neke druge. Bitno je za obe strane da razumeju da moramo biti svesni cene, moramo znati čega sve se odričemo (i slobode privatnog vlasništva i realnih resursa) da bi ipunili takav projekat.
Razumem, naravno, da nemaju svi srednjoškolci istu šansu za ulazak na univerzitet. Ali da bi im se pomoglo treba radititi na tome da svako, ma kakvog imovinskog statusa može da dobije šansu. Ako je društvo odlučilo da pomogne onima koji nisu u stanju da sami finansiraju obrazovanje (čak ni uz kredit i stipendije) postoje mnogo bolji načini da se to učini od davanja ručka besplatno svima. Na primer vaučeri. Ili značajniji krediti. Ili organizovana pomoć lokalnih zajednica. Ili sistem "posao za školarinu".
