Da li je pojam budžeta u visokom školstvu, nagrada da postizanje određenog uspeha u školovanju ili socijalna donacija države?
Već duže vreme mi se čini da je pojam budžet postao prevaziđen i po nazivu i po svrsi. Sam naziv BUDŽET je studiranje o trošku države. Međutim, da li dobri studenti predstavljaju samo "trošak" države ili njena budućnost u koju valja ulagati? Mislim da bi i sama promena naziva, u npr. državnu stipendiju, bila produktivnija od ovog gore, prevaziđenog pojma. Naravno, i fakulteti bi morali da izdvajaju značajna sredstva za stipendiranje najboljih. Takođe, oni mogli bi da uvedu procentne stipendije, koje bi varirale u zavisnosti od položenih ispita, proseka, vannastavnih aktivnosti itd i za koju bi se konkurisalo na početku svake godine. Sam student bi mogao da konkuriše i za državnu, ali i za fakultetsku stipeniju. Tako bi se podstakla konkurencija, bolji rezultati, a student bi bio nagrađen za svoj trud i zalaganja.
Sva novčana izdvajanja, za one studente koji ispune uslove, podelila bi se između države, univerziteta i fakulteta. Država bi smanjila finansiranje broja studenata, ali bi mogla više da izdvaja za one koji imaju osnova za državnu stipendiju, nego što je to slučaj trenutno, kao i za ulaganje u obrazovanje uopšte. Takođe, podsticanje kompanija u Srbiji da stipendiraju mlade, tako što bi im se olakšale poreske obaveze, jedan je od načina na koji bi student bio nagrađen za svoje uspehe i imao dobru mogućnost da se zaposli nakon završetka studija.
E sad, sve od ovih gore pomenutih načina unapređenja sistema finansiranja studenata, pada u vodu, ako se ne započne kvalitetna reforma. To znači da se studentski uspeh i profesorska predavanja neće zasnivati na nabubanoj knjizi, od korice do korice, već na primenjivom znanju i obuhvatnosti materije koja se izučava. Onda, možemo da govorimo o stipendiranju najboljih, jer će to biti ulaganje u budućnost. Efekat "učenja za ispit" kratko traje, tako da će svršeni studenti imati potpuno neupotrebljivo znanje, koje na tržištu rada nikome ne treba.
Država bi morala da se zapita šta želi od stručnjaka koje obrazuje. Da li želi da ulaže u njih i njihovo kvalitetno obrazovanje ili želi da stvori gomilu nepotrebnih kadrova različitih profila. Bolonja, sama po sebi, možda i nije najbolje rešenje koje je Evropa videla. Što se Srbije tiče, nije gora od prethodnog sistema, to je sigurno. Dakle, kvalitetne promene unutar Bolonjske deklaracije, koje doprinose stvaranju potrebnog znanja, osnova su za unapređenje obrazovnog sistema. Sistem mora biti kristalno jasan svakom studentu, a ne konfuzan, kakav danas svakako jeste. Mora da se zna šta student plaća i koliko, ako uopšte plaća i šta će dobiti za te pare. To je ono najvažnije – kakav se kvalitet studija dobija za cifru koju plaća student, država ili neko treći.
