Naleteo sam na jedan filmić na youtube-u. Osnovna poruka filma je: "Znanje nije roba nego javno dobro, i kao takvo treba biti dostupno svima pod jednakim uslovima."
Već sam pisao o tom da znanje (ma kako ga definisali) mora biti roba i ne može biti javno dobro. Prvo, zato što je oskudno i postoji rivalitet između potrošača/konzumenata znanja. Troškovi pružanja visokog obrazovanja dodatnom studentu daleko su od nule - što je još jedan element definicije koji bi zahtevalo javno dobro. Drugo, obrazovanje je isključivo dobro. Kada se jedan student upiše drugi se nije upisao, ograničava se broj bodova na prijemnom ispitu koji je potreban da bi se upisao fakultet. Dobro koje ima karakteristike rivaliteta (i u proizvodnji i u potrošnji) i koje je isključivo ne može biti javno dobro.
Jedini način da visoko obrazovanje bude javno dobro je da bude dostupno za sve koji završe srednju školu i žele da upišu fakultet. Stim što bi svakome trebalo da bude dostupno da upiše željeni fakultet. Naravno, već sada se vidi da je to apsurdno. To je ne izvodljivo i u najrazvijenijim zemljama jer su resursi sa kojima raspolažu naša društva ograničeni a besplatno obazovanje za sve jedan vid neograničenih želja. Optimizacija je ono sa čime se moramo suočiti u realnom životu.
Čim počinju da se selektuju učenici koji će upisati fakultet javlja se jedan od dva dovoljna uslova da visoko obrazovanje prestane da bude javno dobro.
Kada se finansira nečija školarina onda on dobija pomoć od svih ljudi u zajednici, jer se to finansira iz poreza. Zapravo nečiju imaovinu država otuđuje kroz poreze da bi vršila redistribuciju ka studentu. Ja mislim da to nije fer. Jer za buduće benefite obrazovanja, koje će prevashodno i dominantno ubirati sam student - budući stručnjak, plaćaju svi ostali a ne on. On će zbog svog višeg obrazovanja dobijati veću platu i moguće je proceniti koliko pojedincu donosi svaka dodatna godina studija. A dobitci će biti veći od toga. On bi zapravo i sam mogao da finansira to obrazovanje (naravno uz adekvatne kredite i sisteme finansiranja). Ali ne bi bilo moralnog hazarda. Jer onda svaki student snosi odgovornost za svoje postupke, za trud koji ulaže, za opravdanost investiranja u njegovo obrazovanje. Jer visoko obrazovanje je investicija. Koja će donositi visok prinos. Ako neko mora da ostvari taj dobitak da bi vratio i početnu investiciji i opravdao takvo ulaganje, on je podstaknut da datu priliku ne prokocka, da se odgovorno ponaša prema robi koju plaća. Kada je ručak besplatan svi žderu ko Badža.
Analiza karakteristika znanja kao dobra ne mora imati ideološke stavove. Vi možete biti pravi socijalista i verovati da je pravo svakog pojedinca po rođenju na visoko obrazovanje i da to pravo treba da pokrije država. Meni je tu samo licemerno to što iza takvih ideja stoji i pomalo elitizma, jer se takvo pravo traži za "sve". Ali dobro ne baš za sve jer ipak moraju da postoje neki kriterijumi i standardi. Ipak ne može baš svako da studira. Nema se dovoljno da se finansira da baš svako bude student. Na kraju završimo na tome da društvo finansira i onako najbolje.
Možete verovati da svako ima pravo da upiše fakultet ali da nije pošteno to finansirati iz zajedničkog budžeta. Mnogi se ovome protive jer misle da je surovo.
No šta god mislili od ova dva, visoko obrazovanje ne može biti javno dobro (čak i kada se potpuno finansira iz budžeta). Vi možete dizajnirati budžet tako da upis fakultet bude svima besplatan, ali će pojedinci a i čitava zajednica imati izuzetno visoke oportunitetne troškove. Da bi se finansiralo obazovanje ljudi moraju da se odreknu dela svog dohotka, državni budžet mora izabrati takve projekte umesto drugih. Sva ta odricanja čine obrazovanje robom, jer je biramo umesto neke druge. Bitno je za obe strane da razumeju da moramo biti svesni cene, moramo znati čega sve se odričemo (i slobode privatnog vlasništva i realnih resursa) da bi ipunili takav projekat.
Razumem, naravno, da nemaju svi srednjoškolci istu šansu za ulazak na univerzitet. Ali da bi im se pomoglo treba radititi na tome da svako, ma kakvog imovinskog statusa može da dobije šansu. Ako je društvo odlučilo da pomogne onima koji nisu u stanju da sami finansiraju obrazovanje (čak ni uz kredit i stipendije) postoje mnogo bolji načini da se to učini od davanja ručka besplatno svima. Na primer vaučeri. Ili značajniji krediti. Ili organizovana pomoć lokalnih zajednica. Ili sistem "posao za školarinu".
15 коментара:
Мислим да си мало помешао појмове, а о овоме о чему си писао је баш причала Даница Поповић пре неколико предавања. Образовање и процес школовања није јавно добро, али знање као такво јесте.
ja sam napisao da obrazovni proces i školovanje ne mogu biti javno dobro. Ajde mi definiši znanje pa izvedi zaljučak po čemu ono jeste javno dobro.
"Znanje je moc"
Po toj definiciji bi i moć bila javno dobro i svi bi morali da je konzumiraju u istoj količini i po nultoj ceni. Moćno nema šta! :)
"Moć jeste roba"
Hmm, baš bih voleo da kupim moć koju ima Barak Obama.
Moć svakako košta i naravno da se deo moći može kupiti. Ne kupuje Obama sam sebi moć, ima lobiste koji to plaćaju, ima moćnu stranku koja to podupire, ima mnoge glasače koji su izdvojili novac da bi on "kupio" svoju moć i pobedio na izborima. Kako god definisao moć, it comes with a price. Pa ne može biti javno dobro, kao što ni znanje, informacije, obrazovanje nisu javno dobro.
Naslov teksta kaze: "znanje jeste roba".
Da bi znanje bilo roba, mora posedovati dve ključne karakteristike: isključivost i iscrpljivost.
Hajde da kažemo da poseduje isključivost, npr. multinacionalne kompanije poseduju određena znanja koja ne dele sa drugima.To znanje nije dostupno svima.
Međutim, šta je sa iscrpljivošću.To što je zemlja okrugla, koliko god ljudi koristilo, saznanje neće biti iscrpljeno.Zato kažemo da znanje ne poseduje iscrpljivost.
Ako se pojede burek, neko drugi ga neće jesti i on će nestati.To je primer robe, koja sadrži oba uslova: isključivost i iscrpljivost.
Posle konzumiranja moći predsednika SAD, ona neće fizički nestati, poput pomenutog bureka.Već će doći neki drugi čika, kome će glasači dati moć.
Te stoga zaključujemo da: "znanje(moć) NIJE roba".
Usput, ja nisam prvi komentator (:
Dve karakteristike su rivalitet i isključivost.
Ako govorimo o znanju kao o opštem znanju (zemlja je lopta, 2+2 je 4, Telo pada ubrzanjem g i sl.) da onda znanje jeste javno dobro, jer ga svako uz minimalne troškove može pokupiti u osnovnoj školi, na internetu, pitati čoveka na ulici ili nešto četvrto. Međutim, specifična znanja vezana za pojedine grane, tehnologije, nauke, specifična za pojedine naučne oblasti su i teško dostupna, često i nerazumljiva bez dodatnih troškova pojašnjenja... Često su i rivalna jer ih vlasnik možda ne želi deliti, ili su dostupna svima ali posle trenutka kada mogu doneti profit i sl... A moja tema je visokoškolsko obrazovanje koje je u suštini baš takva kategorija. Specifična znanja iz raznih olbasti, teško dostupna i resursno zahtevna. Takva znanja nisu javno dobro zbor svojih karakteristika. A obrazovni sistem koji je umrežen sa takvim znanjima još manje je javno dobro. Kad bolje razmislim, državni fakulteti mu više dođu kao javno loše.
Pozivamo prof. Danicu Popović na proces arbitraže.
A do tada, jedan mali primer:
Bio jednom jedan gradić.Imao je veličanstvenu uličnu rasvetu, u kojoj su uživali svi građani.Onda je došao zli tajkun M, i otkupio deo grada, zabranivši građanstvu pristup.Polovina grada je pripala građanima, a druga polovina zlom čiki M.
Građani su uživali u uličnoj rasveti (školski primer javnog dobra), doduše na svojoj polovini, dok u drugom delu grada nisu mogli.Tu čast je preuzeo M.
Možemo li zato reći da ulična rasveta, sama po sebi, nije javno dobro, samo zato što M ne da pristup.
Time je M naredio rasveti, da kada građanin i on sede na klupici u privatnom delu grada, samo M koristi svetlost a isključuje građanina.
Ovo je očigledan paradoks, jer je to nemoguće izvesti.
Nas ne zanima tajkun i njegove zabrane, nego ulična rasveta (znanje).
Barikade na ulici ne menjaju prirodu sijalice.
Inače moram priznati, zanimljiva diskusija :)
Očigledno ne poznaješ koncept dovoljno. NE psotoji javno ili privatno dobro samo po sebi. Ono je jedno ili drugo samo u okviru posebnih tržišnih uslova.
Kada pomisliš na vazduh odmah bi rekao da je javno dobro. Ako ga ja udišem to ne znači da ne možeš i ti, a jedini način da nekoga isključiš iz konzumiranja vazduha je da mu zapušiš nos i usta.
Zamisli sada rudarski kop, 500 metara ispod zemlje. Tamo vazduha nema dovoljno i mora da se dovodi ventilacijom (svaki litar vazduha košta određeni iznos.) U jednoj prostoriji kopa istovremeno ne bi smelo da bude previše osoba jer se vazduh prebuzo ispuni CO2 i postane otrovan. Vidiš da u takvoj situaciji, čak i vazduh može postati privatno dobro, i zaista rudarske kompanije izdvajaju veliki novac za dopremanje vazduha ispod zemlje.
Zaključak je da svako dobro, pa čak i vazduh, može biti i javno i privatno i da te karakteristike zavise i od uslova na tržištu (broja korisnika i raspoloživosti tog dobra). A samim tim karakterisitke dobra nisu nepromenljive, kada se uslovi na tržištu promene javno dobro može postati privatno i obratno.
Isto je i sa znanjem, kada ga može koristiti samo jedan ili malo ljudi (nova teorija struna u astronomiji), i pritom imaju mehanizme da isključe druge iz konzumacije, onda znanje postaje privatno dobro. Znanje koje je svima dostupno (da je 5+3=8) i teško je nekoga isključiti, zaista jeste javno.
Aman, ne znam vise kako da ti nacrtam.
Hajmo ovako:
pljeskavica = roba
znanje = roba
sledi
pljeskavica = znanje
Konzumiram pljeskavicu, pljeskavice vise nema (fizicki ne postoji).Neko drugi NIKADA nece jesti tu moju pljeskavicu.
Konzumiram Black-Scholes formulu, Black-Scholes formule vise nema (fizicki ne postoji).Neki drugi finansijski ekspert NIKADA nece koristiti tu moju formulu.
Nemoj mi reci da ne uvidjas paradoks?
Nije paradoks. Opet posmatraš samo karakteristike dobra, a ne uslove na tržištu.
automobil upotrebiš da se prevezeš - automobil je roba, kada se prevezeš on se ne uništi (potrebno ti je par stotina kilometara)
Teorija gravitacije (Njutnova fizika) upotebiš je da predvidiš brzinu pada lopte - upotebiš je a ta teorija se ne uništi.
A Njutnova mehanika još i pogrešna. To samo govori da je znanje roba u odgovarajućim okolnostima na tržištu. Kada govorimo o visokom obrazovanju, znanje je roba jer je rivalno dobro i isključivo dobro u okvirima tržišta visokog obrazovanja u Srbiji.
"Znanje nije roba" je slogan bednog pokusaja kopije protesta iz '68 godine.
Gledacu stvari najprostije, onako narodski. Dakle, covek sebe ne moze "da proda" ako nema ZNANJE i to je, naravno, evidentno. Kome treba neko ko ne zna nista. Znanje nije samo univerzitetsko, vec i ono koje se stice u srednjim strucnim skolama, pa i samostalnim obrazovanjem. Ako taj sto ima neko znanje, moze to svoje znanje da proda na trzistu vise od nekoga ko ima manje ili nema istog znanja, onda je to znanje ROBA. Obrazovanje jeste javno dobro (svako ko hoce moze da uci, samostalno ili u obrazovnim ustanovama), ali skolstvo ne mora da bude, vec je ono stvar interesa drzave i njenog prosperiteta. Dakle, ko hoce da stekne najznacajniju diplomu, morace da prihvati uslove za to, kao i posledice svog izbora.
Znanje jeste roba, sve ostale price su beg od realnosti.
Kod mikroekonomije nema neslaganja, ili jeste ili nije.
Ako se zameni reč "znanje" rečima "obrazovni proces" u tekstu, uviđa se fundamentalna greška autora bloga.
On čak i sam započinje tekst rečima "znanje", pa prelazi u "obrazovanje", da bi na kraju opet postalo "znanje".Mada, dodatni doprinos daje sam video materijal, gde se poistovećuje "znanje" i "obrazovanje".
Ali, pošto je u pitanju filozofski fakultet, možemo im oprostiti.
Sa druge strane, mikroekonomija je odavno dala odgovor zašto nije dobro načiniti obrazovni proces (obrazovanje) javnim dobrom.I on to zasigurno NIJE, jer ispunjava uslov isključivosti.
@Nemesis
Nisi dobro proučio mikroekonomiju. Da li je dobro javno, zajedničko ili privatno zavisi od karakteristika tog dobra i situacije na tržištu.
Ne mešam ja znanje i obrazovanje, nego oba smatram privatnim dobrom, mada to nisam lepo definisao, pa prihvatam kritiku.
Za ostalo se potpuno slažem sa tobom, i potpisujem.
Постави коментар