Napuštam blog SOF

Dragi čitaoci,

Bilo mi je zadovoljstvo da pišem, delim sa vama ideje, razmišljanja i kritike. Zbog prenatrpanog rasporeda nisam u mogućnosti da se posvetim pisanju na ovom blogu. Ipak, mislim da sam dovoljno napisao o svojim stavovima i razmišljanjima vezano za stanje visokog obrazovanja u Srbiji i dalji tok reformi.

Od sada me možete čitati na Club von Neumann gde ću se posvetiti temama iz moje akademske sfere.

Sve najbolje!

Odmor

Dragi čitaoci,

Naredna tri meseca neću redovno pisati za blog SOF-a. Počinje ispitni rok a nakon toga dolazi dug letnji raspust i još duža zaslužena pauza! Od septembra opet radimo punom parom.

Imamo dosta planova za budućnost i o svemu ćete biti blagovremeno obavešteni.

Srdačan pozdra i puno sreće sa ispitima.

Znanje jeste roba

Naleteo sam na jedan filmić na youtube-u. Osnovna poruka filma je: "Znanje nije roba nego javno dobro, i kao takvo treba biti dostupno svima pod jednakim uslovima."

Već sam pisao o tom da znanje (ma kako ga definisali) mora biti roba i ne može biti javno dobro. Prvo, zato što je oskudno i postoji rivalitet između potrošača/konzumenata znanja. Troškovi pružanja visokog obrazovanja dodatnom studentu daleko su od nule - što je još jedan element definicije koji bi zahtevalo javno dobro. Drugo, obrazovanje je isključivo dobro. Kada se jedan student upiše drugi se nije upisao, ograničava se broj bodova na prijemnom ispitu koji je potreban da bi se upisao fakultet. Dobro koje ima karakteristike rivaliteta (i u proizvodnji i u potrošnji) i koje je isključivo ne može biti javno dobro.

Jedini način da visoko obrazovanje bude javno dobro je da bude dostupno za sve koji završe srednju školu i žele da upišu fakultet. Stim što bi svakome trebalo da bude dostupno da upiše željeni fakultet. Naravno, već sada se vidi da je to apsurdno. To je ne izvodljivo i u najrazvijenijim zemljama jer su resursi sa kojima raspolažu naša društva ograničeni a besplatno obazovanje za sve jedan vid neograničenih želja. Optimizacija je ono sa čime se moramo suočiti u realnom životu.

Čim počinju da se selektuju učenici koji će upisati fakultet javlja se jedan od dva dovoljna uslova da visoko obrazovanje prestane da bude javno dobro.

Kada se finansira nečija školarina onda on dobija pomoć od svih ljudi u zajednici, jer se to finansira iz poreza. Zapravo nečiju imaovinu država otuđuje kroz poreze da bi vršila redistribuciju ka studentu. Ja mislim da to nije fer. Jer za buduće benefite obrazovanja, koje će prevashodno i dominantno ubirati sam student - budući stručnjak, plaćaju svi ostali a ne on. On će zbog svog višeg obrazovanja dobijati veću platu i moguće je proceniti koliko pojedincu donosi svaka dodatna godina studija. A dobitci će biti veći od toga. On bi zapravo i sam mogao da finansira to obrazovanje (naravno uz adekvatne kredite i sisteme finansiranja). Ali ne bi bilo moralnog hazarda. Jer onda svaki student snosi odgovornost za svoje postupke, za trud koji ulaže, za opravdanost investiranja u njegovo obrazovanje. Jer visoko obrazovanje je investicija. Koja će donositi visok prinos. Ako neko mora da ostvari taj dobitak da bi vratio i početnu investiciji i opravdao takvo ulaganje, on je podstaknut da datu priliku ne prokocka, da se odgovorno ponaša prema robi koju plaća. Kada je ručak besplatan svi žderu ko Badža.

Analiza karakteristika znanja kao dobra ne mora imati ideološke stavove. Vi možete biti pravi socijalista i verovati da je pravo svakog pojedinca po rođenju na visoko obrazovanje i da to pravo treba da pokrije država. Meni je tu samo licemerno to što iza takvih ideja stoji i pomalo elitizma, jer se takvo pravo traži za "sve". Ali dobro ne baš za sve jer ipak moraju da postoje neki kriterijumi i standardi. Ipak ne može baš svako da studira. Nema se dovoljno da se finansira da baš svako bude student. Na kraju završimo na tome da društvo finansira i onako najbolje.

Možete verovati da svako ima pravo da upiše fakultet ali da nije pošteno to finansirati iz zajedničkog budžeta. Mnogi se ovome protive jer misle da je surovo.

No šta god mislili od ova dva, visoko obrazovanje ne može biti javno dobro (čak i kada se potpuno finansira iz budžeta). Vi možete dizajnirati budžet tako da upis fakultet bude svima besplatan, ali će pojedinci a i čitava zajednica imati izuzetno visoke oportunitetne troškove. Da bi se finansiralo obazovanje ljudi moraju da se odreknu dela svog dohotka, državni budžet mora izabrati takve projekte umesto drugih. Sva ta odricanja čine obrazovanje robom, jer je biramo umesto neke druge. Bitno je za obe strane da razumeju da moramo biti svesni cene, moramo znati čega sve se odričemo (i slobode privatnog vlasništva i realnih resursa) da bi ipunili takav projekat.

Razumem, naravno, da nemaju svi srednjoškolci istu šansu za ulazak na univerzitet. Ali da bi im se pomoglo treba radititi na tome da svako, ma kakvog imovinskog statusa može da dobije šansu. Ako je društvo odlučilo da pomogne onima koji nisu u stanju da sami finansiraju obrazovanje (čak ni uz kredit i stipendije) postoje mnogo bolji načini da se to učini od davanja ručka besplatno svima. Na primer vaučeri. Ili značajniji krediti. Ili organizovana pomoć lokalnih zajednica. Ili sistem "posao za školarinu".

Outsourcing

Jedan tekst u Politici iznosi rezultate istraživanja kolega sa Ekonomskog fakulteta. Marketing radionica je došla do očekivanih rezultata. Moram priznati da sam jedino iznenađen političkim izborom studenata. Svi ostali rezultati prate prethodna istraživanja.

Český sen (2004)

Mnogi se slažu da je FEST 2005 bio jedan od naboljih u poslednjih desetak godina. Ne zbog posebno dobre organizacije već zbog selekcije filmova koji su prikazani. Pored Brokeback Mountain (ako mene pitate remek delo Anga Lija) i filma Crash, trostrukog dobitnika oskara, jedan film privukao je posebnu pažnju. Český sen je i dalje moj omiljeni dokumentarni film ikada.

Radnja se odigrava u tranzicionoj Češkoj, neposredno pred ulazak u EU. Dvojca diplomaca umetničke akademije (režija), odlučuju da naprave veliki "eksperiment" - reklamiraju nepostojeći hipermarket. Iako sami autori (Vit Klusak i Filip Remunda) ne pretenduju da daju odgovor šta je tačno poruka filma on se svakako može posmatrati kao angažovana kritika tranzicionog, grabežljivog društva. Ispituju se socijološke i kulturološke pojave koje stoje iza novonastalog okruženja i to na prelazu iz društva oskudice u potrošačko društvo. Film na briljantan način ukazuje na anomalije koje se pritom javljaju. Mene je fascinirala sposobnost autora da prepoznaju motive i porive ljudi koji ih teraju na neljudsko ponašanje u novom okruženju.

Neverovatne su i sličnosti između Srbije i Češke. Iako nije ista faza tranzicije u kojoj se Srbija danas nalazi i ona faza u kojoj je Češka bila 2003. godine, neverovatna je sličnost između pojava u društvu koje se beleže u obe zemlje. Pre nekoliko godina, kada je širom Srbije otvore niz velikih tržnih centara, događale su se iste stvari koje su na plastičan način prikazane u filmu a i "proverene" kroz masovni eksperiment - gužve, otimanje za proizvode, pohlepa, redovi, promena životnih navika i sleidba u šoping molove.

Još jedan aspekt filma je veoma bitan. Autori i njihovi saradnici u prevari (marketing agencija) vode nas kroz celokupan proces formiranja brenda (novog tržnog centra koji se baš i zove češki san). Od kreiranja zaštitnog znaka, preko ispitivanja tržišta, pravljenja reklamne kampanje pa sve do šminkanja i oblačenja "menadžera" (koje igraju dvojca autora filma).

Zbog svog specifičnog uvida u "marketing proces" ovaj film bi bez ikakve sumnje mogao da nađe mesto u programu jednog od predmeta koji se bavi tržišnim istraživanjima ili marketingom na Ekonomskom fakultetu. Ovaj film je pravo umetničko delo jer ne daje konačne odgovore, već nudi bogatu sliku utisaka i mrežu šara modernog društva koja nam dozvoljavaju da na različite načine tumačimo i razumemo čoveka, zarobljenog u tranzicionoj džungli. Ovaj film bi zbog toga bio neiscrpan materijal za studente Socijologije, Psihologije pa čak i Filozofije. Naravno, mladi režiseri i autori dokumentarnih filmova mogu pronaći mnogo inspiracije za svoja buduća dela. Na kraju, budući politikolozi (ali i ostali) mogu preispitivati opravdanost finansiranja ovakvih filmova "iz zajedničke kase" (film je finansiralo ministarstvo kulture Češke, zamalo da ministar podnese ostavku).

Moj predlog bi bio da se ovaj film uvrsti kao materijal za odgovarajuće predmete u širokom spektru nauka koje bi u ovom fenomenalnom ostvarenju pronašle rudnik inspiracije.

Český sen ne smete propustiti!

Izboravanje

U prethodnom postu smo videli kako su prošli izbori na Filozofksom fakultetu. Žalosna je činjenica da u Srbiji nije moguće formirati kućni savet bez aminovanja partije a kamoli izabrati Studentski parlament. Javna je tajna da političke partije imaju upliv u izbor studentskih predstavnika i na drugim fakultetima. Na Ekonomskom fakultetu to nisam primetio. Možda je to rezultat moje neobaveštenosti ili je parlament toliko neuticajan da čak ni partije nemaju interes da ga razkomadaju. Svakako sam protiv partijske podele parlamenata, mada nema ništa protiv da neko bude član omladine neke partije i član Studentskog parlamenta - sve dok te dve funkcije ne meša.

Loše je shvaćena bolonja kod nas, to sam već mnogo puta ponovio. Pa je i institucija parlamenta pogrešno uvede, kao zamena za sve ostale vidove studentskog ogranizvovanja. Bespotrebno je glas studenata sveden na glas parlamenta. No, kada je već tako onda je nezavisnost parlamenta od politikih partija ključna. Bitna je još i transparentnost i dostupnost parlamenta širokom krugu studenata (ili kao kanal informacija ili za direktno učešće).

Osvnuo bih se na izbore na EKOF-u. Organizacija "Kalimero", koja je priredila proteste pre dve , tri nedelje, kandidovala se na predstojećim izborima. Baš kao što sam i predvideo. Sada predviđam da će Kalimero odneti tesnu pobedu na sledećim izbori (želim gajbu piva ako se predviđanje ostvari). Iako su oni prvi kritikovali Studentski parlaement da ništa ne radi i da je pun korumpiranih članova studentskih organizacija (formulisao sam ne citiram), sada se kandiduju za taj isti Parlament. Drugo, navodili su da je kasno i nepotrebno gubiti vreme na te procedura, da više ne može da se čeka i da se mora na proteste odmah.

Kandidovanje Kalimera na izborima ne mora nužno biti nelegitimno, ukoliko su spremni da promene način rada u Parlamentu i aktivnije pristupe sprovođenju svojih ideja kroz ovaj novi kanal. Jedna stvar je indikativna, mada ne mora ništa da znači i tu se ograđujem, da se mnoga lica koja se vide na fotografijama protesta, koja stoje iza Kalimera, mogu videti u kancelarijama drugih organizacija na EKOF-u. Za neke osnovano sumnjam da su i članovi istih.

Može da se desi da su oni protesti bili samo uvod za izbore i da je cilj ustvari bio osvajanje vlasti u Studentskom parlamentu. Pošt je to sada samo mogućnost ja ne bih nikoga optuživao. Ali, da li je to bila samo farsa ili stvarno iskreni pokret studenata videćemo kroz par meseci.

Filozofiranje i politika

Jedna vest i jedna malo drugačija vest.

A evo ga jedan film. Prosudite sami. Ako neko ima još materijala molim neka ostavi u komentarima. Ja o ovome neću da sudim mislim da nisam dovoljno informisan.

Evo šta je politika odgovorila.

Nešto drugačiji komentar e-novina.

Vidimo se u čitaonici (2009)

Vrlo kreativno i interesantno.

video 1

video 2

video 3

video 4

Diplomirani after all?

Prošlih meseci dobrano sam kritikovao studentske facebook pokrete koji su pripremali skorašnje proteste (možete se podsetiti ovde i ovde ). Nisam komentarisao dešavanja u proteklih nekoliko nedelja čekajući da vidim šta će se desiti. Poslednja vest koja je stigla (1. aprila doduše, nadam se da nije ministarska šala) prilično je velika, ukoliko je tačna. U predlogu izmena zakona o visokom obrazovanju stoji da se zvanje "diplomirani" stiče posle četvorogodišnjih studija. To je bio jedan od osnovnih zahteva studenata na protestima prošle nedelje. Ipak želeo bih da dodam nekoliko kritika.

Prvo, treba primetiti da su prošlonedeljni protesti organizovani odlično. Pojavilo se par hiljada studenata koji su u prilično mirnoj atmosferi prošetali gradom. Nije bilo incidenata, nije bilo neredovnih saobraćajnih gužvi u gradu... To je napredak u protestnoj praksi studenata Beogradskog univerziteta.

Drugo, moje mišljenje je da kritike zahteva studenata i dalje stoje. Mislim da u protestima i pokretima nema ideje kako treba reformisati visoko obrazovanje. Zapravo, studenti se zalažu za sadašnji sistem samo sa nešto izmenjenim kriterijumima i detaljima koji će olakšati njihov život i rad. Vraćanje apsolventsih rokova, smanjenje školarina, ublažavanje kriterijuma za upis godine i prelazak na budžet - nisu novi zahtevi i njihovo prihvatanje ne bi nosilo nikakvu fundamentalnu promenu. Ništa nelegitimno, ali nas takav pristup neće dovesti do kvalitetnijeg visokog obrazovanja. Dakle, i dalje zameram nedostatak vizije i smelosti da se pokrenu najbitnija pitanja reforme obrazovanja (način finansiranja, koncepcija programa nastave, konkurencije fakulteta, pooštravanje kriterijuma). Razumem i delom zašto se studentski pokreti ne bave dugoročnom perspektivom (mada ih to ne pravda). Studentima trenutno gori pod nogama, vide da se njima niko ne bavi a nisu spremni da podnesu žrtvu (da prihvate ulogu tranzicione generacije koja bi morala više da se potrudi i radi ali da to donese šansu za promenu sistema).

Imao bih još nešto da zamerim studentima Beogradskog univerziteta. Najvažnije za poziciju studenta na tržištu rada je šta stoji iza diplome koju nosi a ne kako se ona zove. Poenta bolonjskog sistema je uporedivost diploma na nivou cele Evrope i to preko sistema ECTS bodova. Pojam diplomirani inžinjer ili samo inžinjer više nisu u fokusu (pogotov neće biti u perspektivi od nekoliko godina kada današnji studenti uđu na tržište rada). U fokusu su broj bodova koje diploma nosi, predmeti koji su odslušani. Mada je praksa da naši poslodavci sve više gledaju sporedne veštine i znanja koja se ne stiču kroz redovno obrazovanje. Današnja pismenost podrazumeva i poznavanje engleskog i rada na računaru - a to vas redovne studije teško mogu naučiti. Dakle, fokusiranje na naziv diplome je sekundarno pitanje ako je obrazovni sistem loš - nadam se da se u toj oceni možemo složiti.

Treće, kritikovao bih i pristup ministarstva protestnim zahtevima. Ako kod studenata nema dugoročne perspektive i vizije kod ministarstva ima još manje. Odluka da se četvorogodišnja diploma zove diplomirani (upiši profesiju po želji) je samo ustupak studentima kako bi se izbegli dalji protesti. Imperativ nije bio da se odredi pravac razvoja viskog obrazovanja pa da se u okviru tog pravca definiše i pozicija diploma već da se izbegnu dalje tenzije i problemi (to je potvrđeno u izjavama iz ministarstva). Takav pristup sigurno nije zdrav ma kakve posledice bile - ovaj put su dobre ali gde nas sve arbitrarni i nevizionarski pristup reformi u budućnosti može odvesti? Ministar je izjavio da je Srbija dobar primer primene Bolonjske deklaracije. Slatko me je nasmejao. Ne bih sada da ulazim u dalju diskusiju ove izjave samo bih da primetim da je paradigmatičan primer loše primene bolonje postojanje četvorogodišnjih studija uopšte. Da su uvedena dva nivoa studija, trogodišnji bečelor i petogodišnji master, polovina zahteva sa prošnoledeljnih protesta ne bi ni postojala. Problem oko usklađivanja diploma i zvanja ne bi postojao. Verujem da bi i studije drugačije morale da se organizuju pa bi i problem sa apsolventskim rokovima izostao. A zašto je ministarstvo uopšte dopustilo formiranje četvorogodišnjih studija. To je bio ustupak fakultetima koji nisu bili spremni za radikalne reforme, koji su težili da se u suštini i ne promene. Reuzltati su pritom i dalje loši. Tako je napravljen ustupak profesorima, njihovim zastarelim programima i predmetima pre pet godina kada je donet zakon. Pre dve godine je pravljen ustupak fakultetima i upravama u procesu dobijanja akreditacija - svi su je dobili. Danas se pravi ustupak studentima u izmenama zakona jer oni nisu spremni na strože kriterijume koje zateva primena Bolonjske deklaracije. A vreme i šanse za pravu reformu neprestano prolaze.

Ukinuti usmene ispite?

Kada sam pisao poslednji post mislio sam da sam ubeđen da usmene ispite treba ukinuti. Međutim, što sam više istraživao ovu temu (i čitao) to sam više ubeđen da ne znam pravi odgovor. No, mogu da istaknem nekoliko stvari.

Prvo, usmeni ispiti su izuzetno pristrasni. Sa jedne strane profesori daju više ocene i više cene elokventnije studente, sa boljom dikcijom i izražavanjem. Ukoliko student ume da barata sa komplikovanim terminima i da ih stavi na pravo mesto u rečenici, može računati na blagonaklonost profesora. Takav odgovor ne mora biti poduprt poznavanjem mnogih od tih pojmova a lepo i pravilno izražavanje može kao kamuflaža, zataškati šupljine u poznavanju gradiva. Sa druge strane, profesor može, prostim manevrisanjem pitanja i podpitanja, favorizovati pojedine studente. Neki profesori cene i ako se student slaže sa njihovim stavovima, i mada ovo nije mana samo usmenih ispita, to može značajno uticati na krajnji rezultat. Obilato koristim ove propuste usmenih ispita i dosta dobro znam koliko je zaista moguće manipulisati odgovorima kako bi se osvojila viša ocena.

Drugo, usmeni ispit favorizuje studente koji imaju više iskustva ili veština u verbalnom prezentovanju. Ali to što je neko stidljiv, nemušt ili nevešt u govoru ne znači da on sutra ne može biti vrhunski stručnjak u pojedinim oblastima za koje su takva umeća nebitni.

Na kraju, usmeni ispit ostavlja diskreciono pravo profesoru da proceni tačnost odgovora, dok izostaje egzaktnost pismenog ispita. Pogotovo prednost u ovom aspektu imaju ispiti za pitanjima zatovrenog tipa.

Ovo su pitanja o kojima treba razmišljati. Samo bih naveo da postoje mnogo uspešniji obrazovni sistemi koji ne poznaju bilo koji vid usmenog ispitivanja. To je tamo deo tradicije, ali ako predstavlja primer dobre prakse zašto ne bismo preuzeli?

60:40

U prethodnom postu sam pokušao da objasnim zašto mislim da je trenutna raspodela između predispitnih obaveza i ispita loša. Poslednja promena koja je ličila na približavanje novom načinu studiranja možda je bila medveđa usluga. Te promene se mogu prihvatiti ukoliko su one prelazno rešenje ka potpunom preokretu i dominaciji predispitnih obaveza u ukupnoj oceni. Kopernikanskog obrta još nema. Na kraju sam pokušao da objasnim kavi bi bili efekte takvog obrta. To je bilo jedno rešenje a sada ću ponuditi nešto drugačiji koncept.

Jedno od rešenja moglo bi da bude promena načina ocenjivanja. Sada je sistem takav da ko god osvoji 51% od ukupnog broja poena dobija 6. Za po deset posto se podiže prag za svaku narednu ocenu, tako da je za deset potrebno osvojiti preko 91%. Pojedini profesori su, videvši da mnogo studenata dobija dobre ocene, taj prag podigli i preko 95%. Mislim da je ovde potrebna potpuna promena. Trebalo bi meriti uspeh studenta u odnosu na njegovu generaciju, ne u odnosu na test. Ispiti, kako god bili organizvoani, ne moraju biti test sveopšteg i svedetaljnog znanja iz neke oblasti. Oni moraju ispitati kako student razume koncepte prikazane u ispitnoj materiji i do kog stepena je razvio logiku koja stoji iza tih koncepata. Testove je potrebno proširit tako da je gotovo ne moguće uraditi sve za dato vreme. Tako se omogućava studentima da pokažu dobro znanje iz onih oblasti koje su im najbliže, najinteresantnije ili će se time baviti u budućnosti. Nije neophodno da jedan student zna do detalja svaki element predmeta da bi dobio najbolju ocenu. On mora da pokaže vrhunsku analitičku sposobnost, suštinsko razumevanje pretpostavki modela i da pokaže sposobnost primene koncepta na objašnjavanje realnih pojava. Čini mi se da trenutni ispiti propuštaju to da testiraju.

Kako bi se onda merila ocena? Kao 100% uspeha ne treba uzeti najviši mogući broj poena. Trebalo bi uzeti najboljeg studenta, pa onda njegov broj poena predstaviti sa 100%. Onda u odnosu na njegov broj poena treba meriti uspeh svih ostalih. Možda je još bolji metod da se uzme medijana 10% najboljih studenata po broju poena i da taj broj poena predstavlja merilo za sve ostale. Dalje je 50% te medijane 6, 60% daje 7 itd... Najbolji sistem postavljanja merila zavisi od karaktera ispita i od raspodele ocena među studentima. Ali je koncept jasan. Meriti uspeh studenata prema najboljima u generaciji, i svakog studenta sa onim do njega a ne sa nekim zamišljenim kriterijumom koji je propisao profesor.

Kakvi bi bili efekti ovakvog pristupa?

Prvo, situacija u kojoj od 100 studenata samo 6 položi ispit više ne bi bila moguća. Ukoliko skoro svi u generaciji osvoje mali broj poena, ispod 50%, oni ne bi pali ispit. Pali bi oni koji nisu uspeli da ostvare određen procenat od merila koja sam prethodno prikazao. Ukoliko bi veliki broj studenata položio sa jako malim brojem poena onda je to znak da profesor/ka traži neracionalno mnogo od studenata te da mora on/ona nešto da promeni u svom pristupu. Znam da bi sada mnogi krenuli da nabrajaju svoje profesore gde se dešava baš opisana situacija. Na EKOF-u bi ovo otprilike važilo za Računovodstvo, EKP, Nacionalnu ekonomiju (primer sa 100 i 6 je zapravo baš sa NE iz psolednjeg ispitnog roka)...

Ovo pak ne bi značilo da bi ispiti bili lakši. Oni bi bili durgačiji. Možda čak i teži za polaganje - tražili bi više znanja, veština za veći broj pitanja u ograničenom vremenu. Ali bi prolaznost bila veća. Pozitivna ocena više ne bi bila privilegija nekolicine najsposobnijih i najnadareniji studenata već bi ona bila omogućena i onima koji nisu dobro prihvatili gradivo ali su pokazali dovoljan minimum znanja u odnosu na generaciju. Naravno potpuno je besmisleno pričati samo o kozmetičkoj promeni načina ocenjivanja bez reforme predmeta, revizije literature i novog pristupa profesora. Ali ova mera sama, čak i da izostanu drugi elementi reforme, donosi opipljiva poboljšanja.

Koji bi bio problem sa ovakvim promenama?

Iako postoje načini teško bi bilo uklopiti ovakav sistem merenja u usmene ispite. Međutim, rešenje tog problema je izuzetno lako. Ukinite usmene ispite! Tu, zapravo, dolazimo do sledeće ideje a to je potpuna preorijentacija na pismene ispite. O ovome je potrebna ozbiljna debata a svoje mišljenje ću izneti u narednom postu.

40:60

Na Ekonomskom fakultetu je od ove školske godine promenjeno učešće predispitnih obaveze i ispita u konačnoj oceni. Sada je taj odnos 40:60. Ovakva promena se može pozdraviti i podržati ali je ona ipak samo kozmetička. I dalje polaganje ispita i konačna ocena zavise od ispita i jednog dana u ispitnom roku. Mislim da je to loše. Zapravo sistem je tako podešen da onemogućava polaganje ispita pre samog roka, pritom povećava opterećenje studenta tokom semestra i na kraju predstavlja dodatni teret za studente koji se bore za najviše ocene. Pokušaću da obrazložim prethodna tvrđenja.

Time što je povećano učešće predispitnih aktivnosti u oceni nije učinjena preterana usluga studentima. Zapravo, čini mi se da je u pitanju medveđa usluga. Sada su studenti još više pritisnuti da dolaze redovno na predavanja i vežbe i više učestvuju u nastavi. To je dobro. Loše je što iza takvog pritiska ne stoji adekvatna nagrada. Samo 40% ocene i dalje ne može da rastereti studente u ispitnom roku - samo im nameće dodatni pritisak tokom semestra. Studenti i dalje moraju najviše truda i zalaganja da pokažu u sabijenih mesec dana ispitnog roka. Primorani su, što je i vrlo čest slučaj, da ispite ostavljaju za naredne ispitne rokove. Dominantno uverenje je dati sve ispite do kraja junskog roka nemoguće. Ja mislim da je to veoma loše. U srži reforme viskog obrazovanja, bar što se tiče Ekonomskog fakulteta, trebalo bi da bude cilj da vredni i redovni studenti čiste ispite u junu i julu, ne u oktobru III.

Sa druge strane široke preispitne obaveze čine i dodatni teret najboljim studnetima. Oni sada, ukoliko žele najviše ocene, ne smeju da podbace na kolokvijumima ili predispitnim obavezama, jer svaki izgubljen procenat od 40% koji se mogu osvojiti pre konačnog ispita, zapravo smanjuju mogućnosti za dobijanje visoke ocene na kraju. To je i dodatni pritisak jer sjajno odrađen konačni ispit često ne mora biti dovoljan za visoku ocenu ukoliko je greška napravljena na nekom od prethodnih ispitivanja (pritom se isto gradivo ponekad ispitijue i tri puta na različite načine). Na kraju, ovakav odnos odgovara lošijim studentima i onima koji se bore za prolaz. I to tako što im omogućava da mnogo poena (i dalje ne dovoljno za prolaz) osvoje preko prisustva, prezentacija i sl... Uz samo položen kolokvijum to im ne ostavlja previše poena koje moraju ostvariti na konačnom ispitu. Neki profesori su čak uveli i zbirne poene, pa na mnogim predmetima više nije neophodno osvojiti preko pola na ispitu za konačnu šesticu. Čini mi se da je ovakva raspodela dovela do toga da više ljudi položi ispit, pogotovo tamo gde su ispiti pismeni i da je omogućila najlošijima bolje ocene. To je svakako dobro jer može mnoge vredne ali preopterećenje studnete da izvuče iz kritične zone. Naravno i dobar deo onih koji ne žele da se trude previše, nego samo žele šesticu, mogu to da učine sa nešto manje truda nego ranije.

Povećavanje učešća predispitnih obaveza na ovakav način može biti opravdano ukoliko je to samo usputna stanica prema Kopernikanskom obrtu - dominaciji predipistnih aktivnosti u konačnoj oceni i polaganju ispita pre samog ispitnog roka.

Pozitivni efekti koji su prethodno navedeni mogu biti dostignuti i drugim merama, pa i prebačeni, a da se pritom olakša posao najboljima i ukupno studenti rasterete.

Jedno rešenje bi moglo da bude da se napravi gore pomenuti obrt te da odnos bude 60:40. To bi omogućilo da svi studenti koji na predispitnim obavezama ostvare 51 i više bodova (što je u rangu ocena 10 i 9) imaju položen ispit u džepu. Onda se konačni ispit ostavlja za one koji žele visoku ocenu ili za studente kojima nedostaje još samo mali deo ukupnih poena da bi prebacili 51%. Na taj način bi studenti dobijali pravu nagradu za redovno posećivanje vežbi i predavanja, kolokvijumi bi imali veću specifičnu težinu pa bi omogućili da se ocena gradi na manjim delovima gradiva, ali i na kraju popravi ukoliko je potrebno. Mnogi će reći to može i sada. To je tačno, ali sa samo 40% na predispitinim obavezama student i dalje mora najviše snage da ostavi za konačni ispit i da gine u ispitnom roku. Ovako bi se potpuno preokrenula suština studiranja. Od životarenja od roka do roka ka suštinskom učešću u nastavnom procesu. Primarno je da se pomeri fokus sa utiska na ispitu ka nastavi, sa konačnog ispita na kolokvijume. Naravno ovakva mera bi zahtevala i niz propratnih reformi, ali se čini kao dobro polazno rešenje.

U narednom periodu ponudiću još potencijalnih rešenja i ideja kako bi moglo da se unapredi studiranje na EKOF-u.

Alternativna obrazovna politika

Pogledajte kako profesori sa sa Fakulteta Političkih Nauka percipiraju alternativne vidove obrazovanja. Snimak je "bajat" ali i dalje dovoljno inspirativan.

Dnevnik fakultetskog računovođe

Evo interesantnih informacija koje se mogu naći u bilansima nekoliko fakulteta:

Završiti Medicinski fakultet vrlo je teško. Dobiti diplomu tog fakulteta vrlo je skupo! Izdavanje diplome tog fakulteta naplaćuje se 3.000 din. a ukoliko želite duplikat on košta 2.500 din. Na Veterinarskom je bila slična situacija u 2009. godini, 3.500 din. po diplomi ili duplikatu iste. No, da bi ste tu diplomu zaista dobili, osim što morate da završite fakultet, potrebno je platiti i 500 din. za izdavanje uverenja o diplomiranju - koje se prilaže pre izdavanja diplome. Hemijski fakultet je šampion. U 2007/2008. školskoj godini, izdavanje deiplome je koštalo svega 2.500 din. Duplikat nešto skuplje, 5.000 din. Svetska ekonomska kriza nije zaobišla ni Hemijski fakultet, pa je inflacija, bar što se tiče diploma bila 100%. Već prošle školske godine izdavanje diplome koštalo je 5.000 din. a duplikata 10.000 din.!

Ukoliko studirate Hemijski fakultet i slučajno želite da podnesete dokumentaciju za stipendiju ili letnju školu, potrebno vam je uverenje o položenim ispitima. Kao i svima. Ali retko gde ono košta 2.000 din. kao na ovom fakultetu. Nije li prazan novčanik prava nagrada za najbolje studente?!

Na Fakultetu veterinarske medicine je godišnje izdvajano po 1.700 evra na popravku fotokopir aparata. Nakon tri godine, uprava fakulteta se odlučila na hrabar i odlučan investicioni potez - kupili su novi fotokopir. (Ne znam da li ste nekada kupovali dotični uređaj ali za par hiljada evra možete kupiti pravi spejs šatl, posle čega će ekipa iz Antike ili Kopi Centra moći samo da vam pljune pod prozor, da se kolokvijalno izrazim.)
Da veterinari nisu nimalo naivni pokazuje i podatak da su u 2009. godini ostvarili prihod od 6.000.000 din. kroz naplatu prijava za ispit.

Svi podaci su preuzeti iz zvaničnih dokumenata koje su dostavile uprave pomenutih fakulteta (pravilnici, cenovnici, bilansi stanja i bilansi prihoda i rashoda). Ako neki podatak nije tačan to je samo zbog toga što onda pogrešno piše u bilnasima. U dokumente sam imao uvid kao član tima koji istražuje finansijske tokove na fakultetima Beogradskog univerziteta.

DOKUMENTA SU DOBIJENA KAO ODGOVOR UPRAVA FAKULTETA NA REŠENJE POVERENIKA ZA INFORMACIJE OD JAVNOG ZNAČAJA, PO ZAHTEVU CENTRA ZA RAZVOJ OBRAZOVANJA BEOGRADSKE OTVORENE ŠKOLE.

Roba, nego šta!

Prolazio sam ovih dana pored Crvenog univerziteta Karl Marks (ko nije znao to vam piše na zgradi rektorata) i video po ko zna koji put grafit ZNANJE NIJE ROBA.... A jok nego šta je? Kad nije roba što se svi tako otimaju o to znanje, zašto bi da dobiju nešto što nema vrednost, sa čime se ne može trgovati? I te kako je roba! Sutra, kada kao stručnjaci, ti isti nerobnici budu zarađivali nadprosečnu platu prodavaće šta? Babure, štafelaj, termo čarape, karburator? Jok mori! Prodavaće znanje. Advokat, sociolog, profesor u školi, kustos u muzeju finansijski konsultatnt ili grafički dizajner prodavaće svoje ideje, stečeno znanje i veštine. I to uz najvišu dodatu vrednost.

Znanje je danas najbitniji faktor razvoja - ključna supstanca ljudskog kapitala. Ali nije džaba... Obrazovanje je privatno dobro. Ono je rivalno, jer ako ja upišem fakultet, neko drugi je ispao sa liste. Ako mnogo studnata sluša predavanja u jednom trenutku počeće jedni drugima da smetaju, imaće manje prilike da pitaju profesora - granična korisnost opada kada dodajete nove studente, a starima namećete trošak. Kad bi tri studenta upisala pravni fakultet to se ne bi osetilo, ali ako je 100 ljudi u amfiteatru gde ima 100 mesta (a često ima više ljudi od stolica) dodavanje novog studneta će sigurno smanjiti kvalitet nastave. Dakle, resursi u obrazovanju su ograničeni, pa postoji rivalitet u potrošnji.

Sa druge strane lako je isključiti dodatnog korisnika iz obrazovnog procesa. Postoje kvote za upis i cena školarine. Postoji mogućnost isključivosti u potrošnji. Ne mogu svi da priušte studiranje na Megatrendu.

Zaključujem da je obrazovanje privatno dobro jer ima karakteristike i isključivosti i rivaliteta. Čim je nešto oskudno to je roba, time se trguje. Studenti upoređuju cenu studiranja i oportunitettne troškove izgubljenog dohotka sa svojim preferencijama i potencijalnim prihodom u budućnosti. Prevedeneo na naš jezik, ljudi jure obrazovanje jer im omogućava bolji poso i veću platu u budućnosti.

Robni egalitarizam je drugo. Može se debatovati da li svi moraju imati pravo na besplatno visoko obrazovanje i koliko to košta. Stav presudno zavisi od vrednosti u koje verujete. Ali se ne može debatovati oko toga koja je ekonomska priroda znanja - Znanje je roba i tačka!

Ah taj Fejzbuk! Vol.2

Blogovanje je dobilo novu dimenziju od kad ima fejzbuka. Ponovo sam nabasao na jednu interesantnu internet grupu. Ideja grupe je da se skupi 10.000 studenata koji su za dosledno primenjivanje tzv. bolonje. Prvo se skupljaju na internetu a onda po rečima kreatora puno ulice. (Doduše sa deset hiljada studenata, teško da može da se napuni više od jedne ulice.)

A zahtevi su sledeći:

1) Hoćemo da posle 3 godine studiranja u nazivu diplome imamo naziv "struke", posle 4 "diplomirane struke" a posle 5 "master - diplomirana struka"

2) Hoćemo nazad apsolventski staž i opciju ubrzanog studiranja

3) Hoćemo da u svim rokovima možemo da izlazimo na odslušane ispite

4) Hoćemo spuštanje i fiksiranje ESP bodova za prelazak na budžet na realnu granicu

5) Hoćemo izjednačavanje uslova polaganja ispita na svim fakultetima, da se konačno definiše šta podrazumevaju pod "Bolonjom"

Pa da počnem.... Kao prvo, apsolutno sam ubeđen da niko od kreatora grupe, nikada nije pročitao bolonjsku deklaraciju. Na ovom forumu možete naći vezu za sajt na više mesta, ali evo ponovo! Kao drugo, vrlo je diskutabilno da li je bolonjski proces vrhunac Evropskog prosvetiteljstva ili birokratizovani promašaj. Dalje, vrlo je upitno je li to pravac u kome treba da se kreće reforma visokoškolskog obrazovanja. Na blogu smo ponudili nekoliko različitih ideja.

Suština bolonjskog procesa je sledeća. Formirati takav sistem u kome je moguć protok studenata i profesora, zatim napraviti univerzalni sistem bodova, koji bi diplome iz različitih zemalja činio uporedivim - time se formira i univerzalni sistem zvanja. Na kraju svakoj zemlji se ostavlja diskreciono pravo da odredi kako će primeniti Bolonjsku deklaraciju, gde mora da ispuni dve gorepomenute ideje. Sa druge strane država može da odluči da ne primenjuje bolonju u celokupnom viskom obrazovanju ili u delovima. I takvih slučajeva ima u Nemačkoj, Španiji, Italiji... Za početak, kritičarima sadašnjeg državnog obrazovanja u Srbiji predlažem da se prvo upoznaju sa stvarima koje traže. Zapravo, pitanje je da li je Bolonjska deklaracija uopšte dobro rešenje - ja mislim da nije.

E sada, kada bi se gađali tramvajima, zahtevi sa fejzbuk grupe imaju veze sa doslednom primenom bolonje. Ko je ikada čitao deklaraciju odmah zna da 1. i 4. zahtev padaju u vodu. Postoje dva zvanja a izmišlotina sa dilpomiranom strukom je kompromis napravljen 2006. godine kako bi se smirili tadašnji diplomirajući studenti. Uostalom kao što sam već pisao, poenta je u transkriptu ocena gde se vidi šta i koliko si polagao i koje su ti ocene, manje je bitno kako se ta diploma zove, pogotovo što se drugačije zove u svakoj zemlji. Da bi diplome bile uporedive bachelor mora biti 180 ESPB a master 300 ESPB. Po meni bi bilo mnogo logičnije da se traži da se ujednači broj godina za bachelor degree na svim fakultetima, npr. svi tri! Četvrti zahtev je kao što sam u prošlom postu na blogu tvrdio, vapaj studneata koji bi lakše studiranje - ne pitam za kvalitet! Ideja bolonjskog procesa je da se upisuju bodovi, ne godine. One bodove koje nisi položio ponovo upisuješ i polažeš sledeće godine po standardnoj proceduri - predavanja, vežbe, ispit (kako je već organizovano - to Bolonska deklaracija ne definiše iako mnogi u zabludi veruju). Maksimalni broj bodova koji može da se upiše je 60, ekvivalent jedne godine studija, ali to znači da prenošenja ispita nema. Prenošenje je relikt studiranja devedesetih kada se fakultetima kupovao socijalni mir.

Peti zahtev mi uopšte nije jasan. Ne vidim svrhu da se unifikuju sistemi ispitivanja na recimo medicinskom i istoriji umetnosti. Iako ne znam šta su kreatori mislili pod tim generalno sam protiv bilo kakve birkokratske unifikacije na višem nivou od statuta fakulteta.

E sad šlag na tortu dvojka i trojka. Što se apsolventskog staža tiče, pisali smo i diskutovali o tome na prethodnom mom postu na SOF-u. Samo bih da dodam da u dolsednoj primeni bolonje apsolventski rokovi ne mogu postojati, jer se svi nepoloženi bodovi, ponovo upisuju, slušaju itd. A ubrzano studiranje i dalje postoji kao opcija i uvek će postojati. Svaki fakultet ima diskreciono pravo da organizuje ubrzano studiranje tako da ovo više dalje ne bih komentarisao. Zahtev broj 3, nije baš jasan. Ali kao što sam nekoliko puta objasnio, dosledna primena Bolonjske deklaracije ne bi podrazumevala polaganje ispita koji nisu odslušani - pritom odslušani podrazumeva pohađanje svih časova, polaganje svih kolokvijuma i aktivno učestvovanje u nastavnom procesu. Ako se to u školskoj godini u kojoj su bodovi predmeta upisani, nažalost ne učini - ponovo se taj isti predmet, njegovi bodovi, upisuju u narednoj školskoj godini. Ideja je da onaj student koji nije uspeo da položi ispit u 4 do 5 rokova nije dobro savladao gradivo i trebalo bi ponovo da sluša predmet. Tu naravno dolazi i pitanje oktobra dva, koji takođe ne bi postojao po bolonji jer ulazi u sledeću školsku godinu u kojoj nepoloženo mora ponovo da se upiše.

Sve u svemu vrlo neargumentovani i neracionalni zahtevi. Neargumentovani jer je osnova ovih zahteva citiram: "ZAR TRAŽIMO MNOGO?". Neracionalni zato što nisu u vezi sa premisom citiram: " DA BOLONJSKA DEKLARACIJA BUDE U POTPUNOSTI PRIMENJENA...".

Ja iskreno sumnjam da je ideja ovih studenata bila uopše bolonja, jer je očigledno nisu čitali. A nisu, po mojoj pretpostavci, ni mali ni nameru čitati. Ovde je osnovni motiv olakšati studije. Niko se ne brine za kvalitet a on nije ni interes kreatora. Lakše, što brže ne pitam kolko' košta, kolko' valja samo daj zvanje i diplomu.

Pesma domaće grupe Endorfin kaže: "10.000 izvinjenja devojci koja čeka, koja sedi na stolici što vrti se u krug...". Ako ovako budemo nastavili da "reformišemo" visoko obrazovanje, 10.000 studneata ostaće na ulici do ispunjenja zahteva - vrtećemo se i dalje u krug!

BU2 - drugi i pravi ?

Pre par dana, pričam ja tako, sa jednim prijateljem, na temu visokog obrazovanja. U toj priči, on je, onako, možda slučajno, spomenuo jednu vrlo zanimljivu tezu. Naime, priča je o tome, da ne bi bilo loše da država otvori još jedan Univerzitet u Beogradu, s tim što bi ovaj drugi bio, delom u vlasništvu države, a delom u privatnom vlasništvu. Univerzitet bi bio pandan Beogradskom Univerzitetu i najžešći konkurent. Imao bi sve traženije fakultete koje ima i BU. Administracija bi bila veća, ali bi studentata bilo dosta manje na jednog profesora, tako da bi predavanja bila kvalitetnija. Profesori bi mogli da biraju gde će da rade. Samim tim, bila bi stvorena konkurencija BU, koja bi pre svega bila kvalitetna. Čini mi se da bi to najviše pokazalo koliko su, u stvari, reforme neophodne u obrazovnom sistemu. Deo privatnog kapitala koji bi bio uložen u novi Univerzitet, zasigurno bi podrazumevao kvalitetno osoblje, stručno u svojim oblastima, priznato u Evropi, u čija istraživanja valja investirati i za njih dobro plaćati. Neki bi prihvatili, neki ne. Oni što ne bi bili pozvani ili ne bi prihvatili, mogli bi da ponovo da serviraju studentima priču da su to "laki" fakulteti, koje može svako da završi, kao što konstantno pričaju o postojećim privatnim fakultetima. Međutim, u ovom novom slučaju, malo koji student bi mogao da sluša i da veruje u te priče, jer ne bi imale nikakvog osnova. Nakon toga, studenti bi prelazili na novi Univerzitet gde bi imali bolje uslove studiranja i, verovatno, priznatiju diplomu. Šta onda preostaje starom Univerzitetu u Beogradu? Jedino to da se reformiše od temelja. To znači da fakulteti koji imaju po 30 studenata NE MOGU postojati zasebno, već kao deo nekog fakulteta. To znači da će profesori udostojiti svakog studenta svog odgovora, pa makar njegovo pitanje bilo i najgluplje na svetu. To znači da je potrebno da se stvore uslovi da profesori budu ono što im je titula, a ne samo predavači. To znači da ne postoji socijalna donacija države, već stipendija. To znači da studenti mogu, ono što nauče, da vide i praktično, kao npr. savremena laboratorija na svakom fakultetu. I na kraju, to znači da student uči, da bi znanje primenio kasnije, a ne da bi završio fakultet i imao diplomu "za nedaj bože". 

Ah taj Fejzbuk!

Danas sam nabasao na jednu grupu na facebook-u. Vrlo intrigantne informacije. Ko god je napravio grupu vrlo je isfrustriran onim što kritikuje. Koliko su provere informacije još nisam uspeo da saznam. Za sada mi se čini da je neko "pustio bubu" pre nego da se radi o realnim stvarima. Da ne dužim mnogo suština je u tome da se za "bolonjske" studente na Ekonomskom fakultetu planira ukidanje apsolventskih rokova, pa će studenti morati da preostale ispite ponovo upisuju i slušaju. Drugi vapaj bavi se nekom kvazi idejom da se redefinišu diplome koje se dodeljuju studentima nakon završenih osnovnih studija i mastera. Pritom, kreatori grupe kritikuju kako se selektivno primenjuje Bolonja i ne poštuje zakon.

U bolonjskoj deklaraciji (o kojoj ste mogli ranije da čitate kod nas na blogu ovde i ovde) ne piše, ama baš ništa o apsolventskim rokovima a diplome su jasno definisane preko ESPB poena. Domaća interpretacija bolonje vidi se u Zakonu o visokom obrazovanju. Koga baš interesuje neka pogleda.

Koliko ja razumem, ne postoji mogućnost, u okviru postojećeg zakona, da se menja status diplomiranih ekonomista, nakom završenih master studija - najava izmena zakona nema. Pritom smatram da sama diploma, niti njen naziv, niti neko kvazi zvanje, sami po sebi nemaju nikakav značaj ako iza njih ne stoji znanje. Uostalom poslodavcima je najmanje bitno kako se koja diploma zove, već je značajno koliko godina su studije trajale, koji ispiti su polagani, koja je prosečna ocena i na karju najvažnije, šta kandidat za posao stvarno zna i ume. Koliko se ja razumem u visoko obrazovanje, ova priča oko izmena zvanja nema realnu potporu. Kako se navodi u grupi da ova priča važi i za studente generacije 06, podcetio bih da postoji već stotinak studenata koji su završili fakultet iz te generacije, dobili diplome, upisali master. Koga interesuje neka nađe nekoga i neka proveri šta im piše na diplomi. Ja sam to uradio, ali saznanja iz tog "jeresa" neću sada podeliti sa vama.

A sada da se vratimo na apsolventske rokove. Prvo mislim da je apsolventski rok samo izlaženje u susret nesavesnim i neredovnim studentima i da mogu postojati samo pod posebnim uslovima. A drugo potpuno mi je neshvatljivo zbog čega kreatori fejzbuk grupe ove rokove povezuju sa bolonjskom deklaracijom? Na to će oni morati da odgovore.

No, mislim da je potpuno iluzorno raspravljati o postojanju apsolventskih rokova i mogućnosti za mesečno izlaženje na ispite, ako student nije odslušao predmet. Ako studnet nije išao na vežbe i nema potpis, nema šta da traži na ispitu. Makar mu to bio poslednji. Pa tako, ako nekome ostane jedan ili više ispita koje uopšte nije slušao, po mom mišljenju, mora produžiti studije, da odsluša i prođe ispite regularno. Samo ako nakom završetka osmog semestra student ima položene sve kolokvijume iz preostalih ispita, onda možemo govoriti o opravdanosti apsolventskih rokova. Mada je i tada vrlo diksutabilno - drugom prilikom. Primera radi, neko ko je prošao prvu ogdinu i preneo dva, pa drugu i preneo dva, pa će sada treću i prenese jedan, i dalje može biti na budžetu, odslušati i dati ajde recimo pet ispita u četrtoj godini - može biti regularan budžetski student neposredno pre apsolventskog staža i sa 10 prenetih, nepoloženih ispita. To je čitava jedna godina studiranja. Ako neke ispite nije uopšte slušao, pa ni položio, šta je normalnije nego da te ispite ponovo upiše u narednoj godini. Ne vidim razlog zašto bi neko imao pravo da polaže ispit koji nije slušao?!

Ja razumem bojazan studenata oko sledećeg mogućeg scenarija. Studnet položi većinu ispita, položi predispitne uslove i kolokvijume na ostalima, ali ne stigne da ih da u tekućoj školskoj godini. Do sada je mogao da upiše apsolventski staž i bez ponovnog slušanja predmeta, na osnovu već položenih kolokvijuma, samo izlazi na ispite i dovrši fakultet. Bojazan je da bi navedene promene, istaknute na strani grupe sa Fejzbuka, dovele do toga da sada taj isti student ispite koje nije položio u školskoj godini ponovo upiše. To kreatorima grupe predstavlja trn u oku a moje pitanje je, a šta je tu problem? Ista stvar važi za studenta, recimo druge godine, koji ne položi Teoriju cena ove godine. Sledeće godine, ako želi da izađe na cene, mora da izađe na kolokvijume ponovo, eventualno dolazi na vežbe i predavanja (naravno profesor može izaći u susret i ne tražiti ponovo kolovkijume od studenta, ali se svakako čeka novi rok). Po čemu se ispiti iz četvrte godine razlikuju od onih iz druge?

Rešenje? Odlušaš poslednji semestar, niko ti ne može oduzeti pravo da polažeš ispite u septemrbu, oktobru, oktobru II. Ako neki ispit nisi pratio, nisi polagao kolokvijume, išao na vežbe i sl. upiši ga sledeće godine. Zašto bi uopšte imao rpavo da polažeš nešto što nisi slušao? Nisi dao sve ispite do oktobra II? Prenesi preostale poene u narednu 5 godinu u kojoj ćeš dovršiti studije. To što se nešto zove apsolventski staž a ustvari je dodatna godina studiranja, je samo ILUZIJA - već sam pokazao da je moguće postati apsolvent sa 10 ispita a ustvari samo lažeš sebe (naravno samofinasirajući mogu da prave još veću farsu, pa nije redak slučaj da neko 4 godine prenosi ispite, jedva upsuje godine, i postane apsolvnet sa više od pola preostalih ispita). Ako neko zapravo, pojedine ispite ostavlja sa namerom da ih polaže u apsolventskom stažu on samo faktički prolongira studiranje. Neka onda i studira duže. Bolonjska deklaracija, čije poštovanje studneti traže, baš to i kaže. Položi ispite u regularnim rokovima. Nisi položio, upiši poene ponovo!

Konvencionalna fizika

Ser Ernest Radeford, predsednik Kraljevske Akademije i dobitnik Nobelove nagrade, ispričao je sledeću priču (jos nije utvrđeno da li je istinita ili je samo urbana legenda, no to nije ni bitno već je bitna suština): Pre izvesnog vremena pozvao me je kolega. Spremao se da nekom studentu da "nulu" za njegov odgovor na neko pitanje iz fizike, dok je student, naprotiv, zahtevao najvišu ocenu! Ispitivač i student su se ipak složili da se dovede nezavisni "arbitar" i ja sam bio izabran. Pročitao sam ispitno pitanje: pokazati kako je moguće odrediti visinu neke visoke zgrade pomoću barometra.

Studentov odgovor je glasio: "Odneću barometar na vrh zgrade, vezaću ga za dugačak konopac, spustiću ga do trotoara, a zatim ću ga ponovo podići. Izmeriću dužinu konopca. Dužina konopca je visina zgrade. Student je zaista imao dobar razlog za visoku ocenu, s obzirom da je dao kompletan i tačan odgovor! S druge strane, kad bi dobio visoku ocenu iz fizike, to bi značilo svojevrsno priznanje u ovoj oblasti, što njegov odgovor nije potvrđivao!

Predložio sam da student još jedanput pokuša rešiti ovaj zadatak. Dao sam studentu šest minuta da reši zadatak uz upozorenje da njegov odgovor mora pokazati bar neko znanje iz fizike! Pri kraju petog minuta student još ništa nije bio napisao! Pitao sam ga želi li odustati, ali mi je on odgovorio da ima jako mnogo odgovora za taj problem: upravo je razmišljao o najboljem rešenju. Izvinio sam se što ga prekidam i zamolio ga da nastavi.

U sledećem minutu on je napisao svoj odgovor koji je glasio: Odneti barometar na vrh zgrade i nagnuti se preko ruba krova. Ispusti barometar, a štopericom meriti vreme dok ne tresne o trotoar. Tada, koristeći formulu x=at²/2, izračunati visinu zgrade! U tom trenutku sam pitao kolegu da li sad on odustaje od davanja loše ocene! On se složio i dao studentu skoro najvišu ocenu.

Dok sam napuštao koleginu kancelariju, setio sam se da mi je student rekao da ima još mnogo rešenja za taj problem, pa sam ga pitao: Koja?? Pa, reče student, postoji mnogo načina da se odredi visina zgrade uz pomoć barometra.

Na primer, možete izneti barometar napolje, pod pretpostavkom da je sunčan dan, izmeriti visinu barometra, zatim dužinu njegove senke, dužinu senke zgrade, i onda običnom proporcijom, uz pomoć Talesove teoreme, izračunati visinu zgrade! Sjajno - rekao sam. A ostali načini? Da, rekao mi je student,

postoji jedna osnovna metoda merenja koja će vam se sigurno dopasti. U ovoj metodi, uzmete barometar sa sobom i počnete se peti uz stepenice. Prethodno, na zidu povučete crtu da označite dužinu barometra. Zatim, kako se penjete, markirate stalno dužinu barometra. Tako ćete dobiti visinu zgrade u jedinicama dužine barometra!? Vrlo direktna metoda! - rekao sam.

Naravno, a ako želite malo sofisticiraniju metodu, možete vezati barometar za kraj opruge, zaljuljati ga kao klatno i zatim odrediti vrednost gravitaciono ubrzanje g na nivou ulice, a onda na vrhu zgrade. Iz razlike za gravitaciono ubrzanje g može se, u načelu, izračunati visina zgrade! Takođe, koristeći isto načelo, možete odneti barometar na vrh zgrade, vezati ga za dugačak konopac, spustiti ga do samog trotoara i tada ga zaljuljati. Tada možete izračunati visinu zgrade prema periodu oscilacije! Na kraju, zaključio je student, postoje i mnogi drugi načini rešavanja problema.

Verovatno najbolji način je, da ponesete barometar u prizemlje i da pokucate na vrata nadstojnika zgrade. Kada vam nadstojnik otvori vrata, vi samo trebate reći: Gospodine nadstojniče, ovo je divan barometar! Ako mi kažete kolika je visina zgrade, pokloniću vam ga.

U tom trenutku nisam mogao izdržati i pitao sam studenta da li zaista ne zna konvencionalan odgovor na ovaj problem. Priznao mi je da ga zna, ali mi je rekao da mu je muka asistenata i predavača na fakultetu koji mu pokušavaju nametnuti svoj način mišljenja.

Inače, student se zvao Nils Bor. Čovek je genijalni danski fizičar (atomska fizika, nuklearna fizika, kvantna mehanika), dobitnik Nobelove nagrade 1922. godine.

Zašto varamo?

Evo jednog kratkog predavanja o tome zašto i koliko varamo. Šta nas to tera da varamo u svakodnevnoj interakciji. Pogledajte!

Profesor Dan Ariely, predaje Bahevioral Economics, na Univerzitetu Duke (SAD).