Ukinuti usmene ispite?

Kada sam pisao poslednji post mislio sam da sam ubeđen da usmene ispite treba ukinuti. Međutim, što sam više istraživao ovu temu (i čitao) to sam više ubeđen da ne znam pravi odgovor. No, mogu da istaknem nekoliko stvari.

Prvo, usmeni ispiti su izuzetno pristrasni. Sa jedne strane profesori daju više ocene i više cene elokventnije studente, sa boljom dikcijom i izražavanjem. Ukoliko student ume da barata sa komplikovanim terminima i da ih stavi na pravo mesto u rečenici, može računati na blagonaklonost profesora. Takav odgovor ne mora biti poduprt poznavanjem mnogih od tih pojmova a lepo i pravilno izražavanje može kao kamuflaža, zataškati šupljine u poznavanju gradiva. Sa druge strane, profesor može, prostim manevrisanjem pitanja i podpitanja, favorizovati pojedine studente. Neki profesori cene i ako se student slaže sa njihovim stavovima, i mada ovo nije mana samo usmenih ispita, to može značajno uticati na krajnji rezultat. Obilato koristim ove propuste usmenih ispita i dosta dobro znam koliko je zaista moguće manipulisati odgovorima kako bi se osvojila viša ocena.

Drugo, usmeni ispit favorizuje studente koji imaju više iskustva ili veština u verbalnom prezentovanju. Ali to što je neko stidljiv, nemušt ili nevešt u govoru ne znači da on sutra ne može biti vrhunski stručnjak u pojedinim oblastima za koje su takva umeća nebitni.

Na kraju, usmeni ispit ostavlja diskreciono pravo profesoru da proceni tačnost odgovora, dok izostaje egzaktnost pismenog ispita. Pogotovo prednost u ovom aspektu imaju ispiti za pitanjima zatovrenog tipa.

Ovo su pitanja o kojima treba razmišljati. Samo bih naveo da postoje mnogo uspešniji obrazovni sistemi koji ne poznaju bilo koji vid usmenog ispitivanja. To je tamo deo tradicije, ali ako predstavlja primer dobre prakse zašto ne bismo preuzeli?

60:40

U prethodnom postu sam pokušao da objasnim zašto mislim da je trenutna raspodela između predispitnih obaveza i ispita loša. Poslednja promena koja je ličila na približavanje novom načinu studiranja možda je bila medveđa usluga. Te promene se mogu prihvatiti ukoliko su one prelazno rešenje ka potpunom preokretu i dominaciji predispitnih obaveza u ukupnoj oceni. Kopernikanskog obrta još nema. Na kraju sam pokušao da objasnim kavi bi bili efekte takvog obrta. To je bilo jedno rešenje a sada ću ponuditi nešto drugačiji koncept.

Jedno od rešenja moglo bi da bude promena načina ocenjivanja. Sada je sistem takav da ko god osvoji 51% od ukupnog broja poena dobija 6. Za po deset posto se podiže prag za svaku narednu ocenu, tako da je za deset potrebno osvojiti preko 91%. Pojedini profesori su, videvši da mnogo studenata dobija dobre ocene, taj prag podigli i preko 95%. Mislim da je ovde potrebna potpuna promena. Trebalo bi meriti uspeh studenta u odnosu na njegovu generaciju, ne u odnosu na test. Ispiti, kako god bili organizvoani, ne moraju biti test sveopšteg i svedetaljnog znanja iz neke oblasti. Oni moraju ispitati kako student razume koncepte prikazane u ispitnoj materiji i do kog stepena je razvio logiku koja stoji iza tih koncepata. Testove je potrebno proširit tako da je gotovo ne moguće uraditi sve za dato vreme. Tako se omogućava studentima da pokažu dobro znanje iz onih oblasti koje su im najbliže, najinteresantnije ili će se time baviti u budućnosti. Nije neophodno da jedan student zna do detalja svaki element predmeta da bi dobio najbolju ocenu. On mora da pokaže vrhunsku analitičku sposobnost, suštinsko razumevanje pretpostavki modela i da pokaže sposobnost primene koncepta na objašnjavanje realnih pojava. Čini mi se da trenutni ispiti propuštaju to da testiraju.

Kako bi se onda merila ocena? Kao 100% uspeha ne treba uzeti najviši mogući broj poena. Trebalo bi uzeti najboljeg studenta, pa onda njegov broj poena predstaviti sa 100%. Onda u odnosu na njegov broj poena treba meriti uspeh svih ostalih. Možda je još bolji metod da se uzme medijana 10% najboljih studenata po broju poena i da taj broj poena predstavlja merilo za sve ostale. Dalje je 50% te medijane 6, 60% daje 7 itd... Najbolji sistem postavljanja merila zavisi od karaktera ispita i od raspodele ocena među studentima. Ali je koncept jasan. Meriti uspeh studenata prema najboljima u generaciji, i svakog studenta sa onim do njega a ne sa nekim zamišljenim kriterijumom koji je propisao profesor.

Kakvi bi bili efekti ovakvog pristupa?

Prvo, situacija u kojoj od 100 studenata samo 6 položi ispit više ne bi bila moguća. Ukoliko skoro svi u generaciji osvoje mali broj poena, ispod 50%, oni ne bi pali ispit. Pali bi oni koji nisu uspeli da ostvare određen procenat od merila koja sam prethodno prikazao. Ukoliko bi veliki broj studenata položio sa jako malim brojem poena onda je to znak da profesor/ka traži neracionalno mnogo od studenata te da mora on/ona nešto da promeni u svom pristupu. Znam da bi sada mnogi krenuli da nabrajaju svoje profesore gde se dešava baš opisana situacija. Na EKOF-u bi ovo otprilike važilo za Računovodstvo, EKP, Nacionalnu ekonomiju (primer sa 100 i 6 je zapravo baš sa NE iz psolednjeg ispitnog roka)...

Ovo pak ne bi značilo da bi ispiti bili lakši. Oni bi bili durgačiji. Možda čak i teži za polaganje - tražili bi više znanja, veština za veći broj pitanja u ograničenom vremenu. Ali bi prolaznost bila veća. Pozitivna ocena više ne bi bila privilegija nekolicine najsposobnijih i najnadareniji studenata već bi ona bila omogućena i onima koji nisu dobro prihvatili gradivo ali su pokazali dovoljan minimum znanja u odnosu na generaciju. Naravno potpuno je besmisleno pričati samo o kozmetičkoj promeni načina ocenjivanja bez reforme predmeta, revizije literature i novog pristupa profesora. Ali ova mera sama, čak i da izostanu drugi elementi reforme, donosi opipljiva poboljšanja.

Koji bi bio problem sa ovakvim promenama?

Iako postoje načini teško bi bilo uklopiti ovakav sistem merenja u usmene ispite. Međutim, rešenje tog problema je izuzetno lako. Ukinite usmene ispite! Tu, zapravo, dolazimo do sledeće ideje a to je potpuna preorijentacija na pismene ispite. O ovome je potrebna ozbiljna debata a svoje mišljenje ću izneti u narednom postu.

40:60

Na Ekonomskom fakultetu je od ove školske godine promenjeno učešće predispitnih obaveze i ispita u konačnoj oceni. Sada je taj odnos 40:60. Ovakva promena se može pozdraviti i podržati ali je ona ipak samo kozmetička. I dalje polaganje ispita i konačna ocena zavise od ispita i jednog dana u ispitnom roku. Mislim da je to loše. Zapravo sistem je tako podešen da onemogućava polaganje ispita pre samog roka, pritom povećava opterećenje studenta tokom semestra i na kraju predstavlja dodatni teret za studente koji se bore za najviše ocene. Pokušaću da obrazložim prethodna tvrđenja.

Time što je povećano učešće predispitnih aktivnosti u oceni nije učinjena preterana usluga studentima. Zapravo, čini mi se da je u pitanju medveđa usluga. Sada su studenti još više pritisnuti da dolaze redovno na predavanja i vežbe i više učestvuju u nastavi. To je dobro. Loše je što iza takvog pritiska ne stoji adekvatna nagrada. Samo 40% ocene i dalje ne može da rastereti studente u ispitnom roku - samo im nameće dodatni pritisak tokom semestra. Studenti i dalje moraju najviše truda i zalaganja da pokažu u sabijenih mesec dana ispitnog roka. Primorani su, što je i vrlo čest slučaj, da ispite ostavljaju za naredne ispitne rokove. Dominantno uverenje je dati sve ispite do kraja junskog roka nemoguće. Ja mislim da je to veoma loše. U srži reforme viskog obrazovanja, bar što se tiče Ekonomskog fakulteta, trebalo bi da bude cilj da vredni i redovni studenti čiste ispite u junu i julu, ne u oktobru III.

Sa druge strane široke preispitne obaveze čine i dodatni teret najboljim studnetima. Oni sada, ukoliko žele najviše ocene, ne smeju da podbace na kolokvijumima ili predispitnim obavezama, jer svaki izgubljen procenat od 40% koji se mogu osvojiti pre konačnog ispita, zapravo smanjuju mogućnosti za dobijanje visoke ocene na kraju. To je i dodatni pritisak jer sjajno odrađen konačni ispit često ne mora biti dovoljan za visoku ocenu ukoliko je greška napravljena na nekom od prethodnih ispitivanja (pritom se isto gradivo ponekad ispitijue i tri puta na različite načine). Na kraju, ovakav odnos odgovara lošijim studentima i onima koji se bore za prolaz. I to tako što im omogućava da mnogo poena (i dalje ne dovoljno za prolaz) osvoje preko prisustva, prezentacija i sl... Uz samo položen kolokvijum to im ne ostavlja previše poena koje moraju ostvariti na konačnom ispitu. Neki profesori su čak uveli i zbirne poene, pa na mnogim predmetima više nije neophodno osvojiti preko pola na ispitu za konačnu šesticu. Čini mi se da je ovakva raspodela dovela do toga da više ljudi položi ispit, pogotovo tamo gde su ispiti pismeni i da je omogućila najlošijima bolje ocene. To je svakako dobro jer može mnoge vredne ali preopterećenje studnete da izvuče iz kritične zone. Naravno i dobar deo onih koji ne žele da se trude previše, nego samo žele šesticu, mogu to da učine sa nešto manje truda nego ranije.

Povećavanje učešća predispitnih obaveza na ovakav način može biti opravdano ukoliko je to samo usputna stanica prema Kopernikanskom obrtu - dominaciji predipistnih aktivnosti u konačnoj oceni i polaganju ispita pre samog ispitnog roka.

Pozitivni efekti koji su prethodno navedeni mogu biti dostignuti i drugim merama, pa i prebačeni, a da se pritom olakša posao najboljima i ukupno studenti rasterete.

Jedno rešenje bi moglo da bude da se napravi gore pomenuti obrt te da odnos bude 60:40. To bi omogućilo da svi studenti koji na predispitnim obavezama ostvare 51 i više bodova (što je u rangu ocena 10 i 9) imaju položen ispit u džepu. Onda se konačni ispit ostavlja za one koji žele visoku ocenu ili za studente kojima nedostaje još samo mali deo ukupnih poena da bi prebacili 51%. Na taj način bi studenti dobijali pravu nagradu za redovno posećivanje vežbi i predavanja, kolokvijumi bi imali veću specifičnu težinu pa bi omogućili da se ocena gradi na manjim delovima gradiva, ali i na kraju popravi ukoliko je potrebno. Mnogi će reći to može i sada. To je tačno, ali sa samo 40% na predispitinim obavezama student i dalje mora najviše snage da ostavi za konačni ispit i da gine u ispitnom roku. Ovako bi se potpuno preokrenula suština studiranja. Od životarenja od roka do roka ka suštinskom učešću u nastavnom procesu. Primarno je da se pomeri fokus sa utiska na ispitu ka nastavi, sa konačnog ispita na kolokvijume. Naravno ovakva mera bi zahtevala i niz propratnih reformi, ali se čini kao dobro polazno rešenje.

U narednom periodu ponudiću još potencijalnih rešenja i ideja kako bi moglo da se unapredi studiranje na EKOF-u.